Jens Kristijan Grendal “Tišina u oktobru”

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih le?a, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskla?enost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku izme?u sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Most preko večnosti (R. Bah)

Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!

Orhan Pamuk - Sneg

„Šta ja radim na ovom svetu, pomislio je Ka. Kako su bedne ove pahulje kad ih se pogleda ovako izdaleka; kako je jadan moj život. Čovek živi, pa propada, pa nestane. Pomislio je kako jedan deo njega već ne postoji. Ali - jedan je postojao. Voleo je samog sebe; putanju kojom, poput pahulje, pada njegov život, promatrao je s ljubavlju i tugom. Njegov je otac imao jednu kolonjsku vodicu koju je koristio nakon brijanja; tog se setio. I još se - u tome mirisu - setio hladnih nogu svoje majke koje su vukle papuče po kuhinji dok bi pripremala doručak, pa jedne četke za kosu, ružičastog slatkog sirupa koji su mu davali kad bi se noću probudio gušeći se od kašlja, kašike u svojim ustima, svih malih stvari od kojih se sastoji život, njihova savršena jedinstva, pahuljice...”

Miroslav Mika Antić - Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Ništa nije postojano - Clive Barker

Ništa nikada ne počinje.

Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.

Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.

Ništa nije postojano.

Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

Molim te, poslušaj ono što ne kažem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.

Jer, nosim masku, hiljade maski,

maske koje se bojim skinuti,

a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,

ali ne daj se zavarati.

Za ime Božje, ne daj se zavarati.

Pretvaram se da sam siguran

da je sve med i mleko u meni

i oko mene

da mi je ime samouverenost,

a smirenost moja igra,

da je sve mirno i da sve kontrolišem

i da ne trebam nikog.

Ali, ne veruj mi.

Možda se čini da sam smiren,

ali moja smirenost je maska

uvek promenjiva i koja sakriva.

Ispod nje nema spokoja.

Ispod nje je zbrka, strah i samoća.

Ali, ja to sakrivam.

Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti

i da će me otkriti.

Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio

nonšalantno, sofisticirano pročelje,

da mi pomogne da se pretvaram,

da me zaštiti od pogleda koji zna.

Ali baš takav pogled je moje spasenje.

Moja jedina nada i ja to znam.

Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.

Ako sledi ljubav.

To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,

od zatvora što sam ga sam sagradio,

od prepreka što ih sam tako bolno podižem.

To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,

da uistinu nešto vredim.

Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.

Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,

da neće uslediti ljubav.

Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,

a tvoj bi me smeh ubio.

Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,

i da ćeš ti to videti i odbiti me.

Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja

sa sigurnim pročeljem izvana

i uplašenim detetom unutra.

Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,

a moj život postaje bojište.

Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.

Kažem ti sve, a zapravo ništa,

i ništa o onome što je sve,

i što plače u meni.

Zato kad sam u kolotečini,

neka te ne zavara to što govorim.

Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.

Što bih voleo da mogu reći,

što zbog opstanka moram reći,

ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,

Ne volim igrati veštačke, lažne igre,

želim prestati s igrama.

želim biti iskren i spontan te biti ja,

ali mi ti moraš pomoći.

Moraš pružiti ruku

čak i kada se čini da je to poslednje što želim.

Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.

Samo me ti možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,

svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,

moje srce dobije krila,

vrlo mala krila,

vrlo slaba krila,

ali krila!

Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.

Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,

kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe

ako tako izabereš.

Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,

samo ti možeš ukloniti moju masku,

samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,

i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,

ako tako odlučiš.

Molim te odluči. Ne mimoilazi me.

Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.

Što mi bliže priđeš

to naglije mogu uzvratiti.

To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,

ja sam često nerazuman.

Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.

Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,

i tu leži moja nada.

Molim te pokušaj pobediti zidove

čvrstom rukom

jer dete je vrlo osetljivo.

Ko sam, možda se pitaš?

Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.

Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš

i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Original(eng.) : Please Hear What I’m Not Saying

Beskrajnost / Besmrtnost

Kada pogledam u sebe, vidim da je kraj beskraja bio skriven u meni. (Muhammad Iqbal)

Beskonačno se nalazi u čovjeku kao ulje u sjemenu sezama, kao maslac u vrhnju, voda u rijeci, vatra u kresivu. (Shvetashvatara Upanishad, I, 15)

Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost. To se samo cjelina ne iskazuje u dijelovima, to se beskraj otkriva u granicama. (rabin Tagore, Sadhana, 48)

Besmrtnost je naše izgaranje bez kraja. (Muhammad Iqbal)

Besmrtne su samo mrtve stvari. (Tadeusz Kotarbiński)

Čovjek je smrtan, ali njegovo ime može postati – besmrtno. (Japanska narodna izreka)

Izaći iz granica naše senzibilnosti i naše mentalne predodžbe te postići beskrajnu slobodu, takvo je značenje besmrtnosti. (rabin Tagore)

Prvi preduvjet za besmrtnost je smrt. (Stanisław Jerzy Lec)