Karel Čapek - Poslednje stvari čoveka

''Poslednje stvari čoveka,'' rekao je gospodin Skšivanek i zbunjeno porumeneo. ''Ja bih vam nešto pričao, ali će vam možda to izgledati glupo.''

''Neće,'' uveravao ga je gospodin Tausig. ''Samo pričajte!''

''Ne znam otkud to,'' poče gospodin Skšivanek nesigurno. ''Naime, ja sam jednom hteo da se ubijem, pa kad je već gospodin Kukla pričao o rubu života i tu je čovek na rubu, kad čovek hoće da se ubije.''

''Bežite, molim vas,'' reče gospodin Karas, ''a zašto ste hteli to da uradite?''

''Iz razmaženosti,'' reče gospodin Skšivanek, crveneći još više. ''Ja sam, naime,... ja ne umem da podnosim bol. A u to vreme dobio sam upalu trokrakog živca doktori kažu da to može da bude jedna od najgorih bolesti što ih je ikad čovek ja ne znam.''

''To je istina,'' gunđao je doktor Vitasek. ''E ja vas onda žalim, čoveče. Vraća li vam se to?''

''Vraća,'' porumeneo je Skšivanek, ''ali sad više neću... Trebalo bi, naime, da vam pričam � ''

''Pa pričajte,'' podsticao ga je gospodin Doležal.

''Teško je sve to izraziti,'' branio se bojažljivo gospodin Skšivanek. ''Uopšte... samo onaj bol...''

''Čovek bi urlao kao zver,'' primeti doktor Vitasek.

''Da. A kad mi je bilo najgore... treće noći... stavio sam sebi brovning na noćni ormarić. Još svega jedan sat, mislio sam u sebi, i više neću izdržati. Zašto ja, zašto baš ja moram toliko da patim? Ja sam neprestano osećao da mi se time čini strašna nepravda. Zašto ja, zašto baš ja ''

''Trebalo je da pijete praškove,'' progunđa doktor Vitasek. ''Trigemin ili veramon, adalin, algokratin, migradon ''

''Pio sam ih,'' protestovao je Skšivanek. ''Popio sam ih ja, gospodine moj, toliko da... da su uopšte prestali delovati. Naime... praškovi su uspavali mene, ali nisu uspavali bolove, razumete li? Bol je ostao, ali to više nije bio moj bol, jer sam ja bio... tako omamljen da sam gubio svest o sebi. Nisam znao za sebe, ali sam znao za bol. I tako je počelo da mi se čini da je to bol nekoga drugoga. Ja sam tog drugog čuo... tako je tiho jaukao i zapomagao, a meni ga je bilo strašno žao... udarile su mi suze od žalosti. Osećao sam da bol raste Hriste Bože, govorio sam u sebi, kako taj čovek može sve to da izdrži! Možda... možda bi trebalo da ga ubijem, da se ne muči! Ali u taj čas sam se zgrozio... to, zaboga, ne može biti! Ja ne razumem: odjednom sam osećao tako čudno poštovanje prema njegovu životu, baš zato što tako beskrajno pati ''

Gospodin Skšivanek je zbunjeno trljao čelo. ''Ja ne znam kako da vam objasnim. Možda je to bila opijenost od onih praškova, ali sve je bilo tako beskrajno jasno... upravo me je zasenjivala sva ta svetlost. Imao sam viđenje da je onaj koji onako pati i stenje zapravo celo čovečanstvo... zapravo sam Čovek. A ja sam samo svedok toga stradanja... noćni čuvar kraj bolesničke postelje. Kad ne bih bio prisutan, mislio sam, taj bi bol bio uzaludan; bio bi kao kakvo veliko delo za koje niko ništa ne zna. Naime pre toga... dok je to bio moj bol... izgledao sam u svojim očima bedan kao crv... sitan. Ali sad... kad me je taj bol prerastao... osećao sam čak s užasom kako je život velik. Osećao sam da...'' Gospodinu Skšivaneku je izbio znoj od zbunjenosti. ''Nemojte da mi se smejete. Osećao sam da je taj bol... neka žrtva. I zato, razumete, zato je svaka religija... prinosila bol na oltar božji. Zato su bile krvave žrtve... i mučenici... i Bog na krstu. Ja sam razumeo da... da iz bola Čoveka proizilazi neki tajanstveni blagoslov. Zato moramo trpeti, da bi se život posvetio. Nijedna radost nije dosta jaka i velika... A ja sam osećao da ću, ako kako izbijem iz svega toga, u sebi poneti nešto kao svetinju.''

''A nosite li je?'' upitao je fratar Voves sa interesovanjem.

Gospodin Skšivanek sav pocrvene. ''A ne,'' reče brzo, ''pa to čovek ne može da zna. Ali od toga doba... je u meni neko poštovanje; sve mi izgleda važnije... svaka sitnica i svaki čovek, znate? Sve ima veliku vrednost. Kada gledam zalazak sunca, kažem u sebi: vredi da čovek pati pa da ovo vidi. Ili ljudi, njihovi poslovi, njihov običan život... sve ima vrednost bola a ja znam da je to strašna i neizreciva vrednost i ja verujem da ne postoji zlo i da ne postoji kazna. Postoji samo bol koji služi tome da... da život ima tako veliku vrednost '' Gospodin Skšivanek zastade, ne znajući kako da produži. ''Vi ste prema meni tako ljubazni,'' reče zagrcnuto i ganuto se useknu da bi sakrio svoje upaljene obraze.

Mika Allmighty - NOSAČ

I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama.


III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

vanessabruno-Le Bel Eté-SS2010 from presse vanessabruno on Vimeo.

Mili Theo, oprosti - Vincent van Gogh

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.

Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.

Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.

Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.

Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.

Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.

Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.

Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.

Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.

Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.

Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.

Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.

Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.

Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.

Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.

Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.

Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.

Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.

Sve je valjalo raditi nanovo.

Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.

Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.

Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.

Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.

Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.

Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.

Već slutim da si razočaran i zbunjen.

Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…

Zar bi to iko želeo kupiti?

Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.

Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.

Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent Van Gogh.

Septembar 7, 1881

Ne boj se, tu sam (Marija Šimoković)

Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta

unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se...

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?

David Albahari - Osrtva: senke, snovi i java ..

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

Erih Marija Remark -Trijumfalna kapija

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...