Borislav Pekić - "Novi Jerusalem"

"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina.
...
Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."

Paolo Koeljo - "Alhemičar" (priča o Narcisu)

"...Alhemičar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako zavšio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
"Zašto plačeš?" - upitaše šumske nimfe.
"Plačem za Narcisom" - reče jezero.
"Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa" - nastaviše one. "I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu."
"Pa zar je Narcis bio lep?" - upita jezero.
"A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna?" - odgovoriše iznenađene nimfe. "Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.''
Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
"Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote."
"Lepe li priče". Reče Alhemičar."

Marija Jovanović - "Idi, vreme je"

"Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije. Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama. Recimo, renesansa. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela."

...

"Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Međutim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako."

...

"Život ti je stalni veliki trud. Zadatak koji treba najbolje da rešiš. A kad ti se učini da si, napokon, došao do relativno pouzdanih odgovora i da ti je svet, sa svojim zakonitostima i začkoljicama, postao prozirniji, bliži, lakši za savladavanje, shvatiš da si omatorio. Znači, život ti se svodi na traganje. Razne oblike traganja."

...

" Ovde se isključivim proglašava svako ko govori jezikom činjenica. I, onda, da ne bi ispao konfliktan, da ne bi prekoračio granicu vaspitanja, da ne bi, valjda, uvredio onog što lupeta do mile volje, onda se normalan čovek povlači. I tako, mic po mic, normalni su ustuknuli, a budale, ludaci i kriminalci se šire i bahanališu."

Bulgakov - "Majstor i Margarita"

"...Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo!
Ona je primećena, a vi ste uhvaceni!"

Aleksandar Đuričić - "Surf na crvenom talasu"

"...Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."

Ernesto Sabato - "Otpor"

"...U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje."

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu"

"...Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu."