Borislav Pekić - "Novi Jerusalem"

"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina.
...
Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."

Paolo Koeljo - "Alhemičar" (priča o Narcisu)

"...Alhemičar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako zavšio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
"Zašto plačeš?" - upitaše šumske nimfe.
"Plačem za Narcisom" - reče jezero.
"Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa" - nastaviše one. "I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu."
"Pa zar je Narcis bio lep?" - upita jezero.
"A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna?" - odgovoriše iznenađene nimfe. "Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.''
Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
"Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote."
"Lepe li priče". Reče Alhemičar."

Marija Jovanović - "Idi, vreme je"

"Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije. Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama. Recimo, renesansa. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela."

...

"Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Međutim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako."

...

"Život ti je stalni veliki trud. Zadatak koji treba najbolje da rešiš. A kad ti se učini da si, napokon, došao do relativno pouzdanih odgovora i da ti je svet, sa svojim zakonitostima i začkoljicama, postao prozirniji, bliži, lakši za savladavanje, shvatiš da si omatorio. Znači, život ti se svodi na traganje. Razne oblike traganja."

...

" Ovde se isključivim proglašava svako ko govori jezikom činjenica. I, onda, da ne bi ispao konfliktan, da ne bi prekoračio granicu vaspitanja, da ne bi, valjda, uvredio onog što lupeta do mile volje, onda se normalan čovek povlači. I tako, mic po mic, normalni su ustuknuli, a budale, ludaci i kriminalci se šire i bahanališu."

Bulgakov - "Majstor i Margarita"

"...Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo!
Ona je primećena, a vi ste uhvaceni!"

Aleksandar Đuričić - "Surf na crvenom talasu"

"...Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."

Ernesto Sabato - "Otpor"

"...U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.

Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje."

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu"

"...Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu."

Stephen King - "Truplo"

"...Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih

reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile

neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu

veličinu.

Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu

mestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje

bi neprijatelji rado ukrali.

I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo."

Antoan de Sent-Egziperi - "Mali Princ"

"...Ali se desi da mali princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronađe neki put. A svi putevi vode ka ljudima.

-Dobar dan, reče on.

Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.

-Dobar dan, odgovoriše ruže.

Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.

-Ko ste vi? upita on zaprepašćen.

-Mi smo ruže, rekoše one.

-Oh! reče Mali Princ.

Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!

”Ona bi bila vrlo uvređena kad bi to videla, pomisli on, strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinuđen da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre.”

Zatim pomisli opet: “Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan možda zauvek ugašen; sve to ne čini me baš tako velikim princom...” I on leže na travu i gorko zaplaka.

II. Deo

"...Tako Mali Princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka približi:

-Ah! reče lisica... Plakaću.

-Sama si kriva, reče Mali Princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.

-Naravno, reče lisica.

-Ali ti ćeš plakati, reče Mali Princ.

-Naravno, reče lisica.

-Znači, time ništa ne dobijaš!

-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:

-Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

-Vi uopšte ne licite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

-Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to tvoja ruža.

I on se vrati lisici.

-Zbogom, reče joj on.

-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

-Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

-Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.

-Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče Mali Princ da bi zapamtio.

-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.

-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi Mali Princ da bi zapamtio."

Rudyard Kipling - "Posrnućete"

"Posrnućete, ali nećete pasti; a ako se i desi - izuzetan slučaj! - baš i da padnete, nećete se povrediti nego ćete, čim se pridignete, produžiti mirno i bodro svoj put. Različiti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrožava, ali vam se ne može ništa zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od začetka vašeg živi skrivena i neuništiva iskra životne radosti koja je moćnija od svega što vas okruzuje. Samo ćete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog položaja u svetu u koji ste bačeni. Tako se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano: duga patnja i sigurna pobeda."

Karlos Fuentes - "Terra Nostra"

"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Između pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."

***

"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."

***

"I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan, u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo."

***

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

Horhe Luis Borhes - "Šifra"

"Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik - kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim - koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, 'biti' i nastaviti da budem..."

***

"Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.

To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas 'biti' i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora."

Edgar Alan Po - Đavo perverznosti

Stojimo na ivici provalije.

Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.

Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.

Neshvatljivo zašto-ostajemo.

Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.

Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.

Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.

To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.

A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.

I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.

Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.

Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.

Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

Франсоаз Саган - ОДГОВОРИ

Понајчешће љубав значи рат. Борба у којој свако настоји да шчепа за врат оног другог. Састоји се од љубоморе, поседовања, припадања, чак у односима који изгледају најширокогруднији. Као у свим другим биткама и у овој падају жртве. Увек постоји један који воли више него други, један који пати, други, који пати зато што наноси патњу. На срећу, не пате увек једни те исти, па однос може да се преокрене. Али, постоји и извесна нежност која нам помаже да прихватимо оног другог, а која се састоји од поверења и достојанства. Но, жалосно је што људи увек настоје да добију на једној страни оно што су изгубили на другој. Мало их је који су задовољни положајем и својим материјалним стањем. Они покушавају да то надокнаде на рачун других у својим љубавним односима, јер желе нешто да се ушићари. Добија се, док све иде својим током. Осим тога, у љубавним односима постоје "смицалице" којима се можемо послужити, те оставити партнеру да посумња да ли га уопште волимо. Мени је то одвратно. Постоји, такође, један природан, разуман однос који потврђује чињеница да ако неко с вама живи, с вам спава и смеје се - с вама, онда вас зацело и воли, па онда чему сумњати да ће првом приликом да отпрхне.

...................................................................

Све моје љубави трајале су највише седам година: кажу, тело се обнавља сваких седам година. Увек је предивно у почетку. У средини је још лепше. А на крају ... зависи од тога ко се први засити. Увек је тешко на крају. Никад нисам неког волела, а да га нисам још и "после" волела. "После" не постоји више она повезаност главе с телом. Тад функционише само глава... Али ипак нешто остаје... нешто налик на ожиљак. Не у тужном смислу те речи. Остаје ожиљак који нам служи на част. Најлепше одликовање...

Ljubavnik- Margaret Diras

“ To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora cčsto da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha.Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja medju tim ženama, pomešana s njima.Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt.

Kažem mu da dodje, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da jos čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, jos pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da cu voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je orudje svoje sopstvene nesreće. Srećna sam zbog svega sto mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u očajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, viče, vredja. Zatvaram oči pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono sto radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalačke, divne, savršene. Imala sam mnogo sreće, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osećanje sta treba uraditi, šta treba reći . Kaže mi da sam *****, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reći i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono sto želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.”

Knut Hamsun - Pan

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.

Albert Camus - Stranac (L`Etranger)

“Ako ide polagano, covjek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covjek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica.” Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.

Cesto sam tada mislio, kad bi me netko prisilio da zivim u kakvom deblu suhoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovdje ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svijetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suhom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covjek napokon na sve nauci.

Alesandro Bariko - Svila

Vremenom je poceo da se prepusta jedinom zadovoljstvu koje je ranije sebi uskracivao: onima koji su dolazili da ga obidju pripovedao je o svojim putovanjima. Slusajuci ga ljudi iz Lavildjea upoznavali su svet, a deca otkrivala cudesa. On bi pripovedao polako, posmatrajuci u vazduhu stvari koje drugi nisu videli... Kad bi mu usamljenost okovala dusu, odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena prepustao se liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tuzne misli. Povremeno, za vetrovitih dana, spustao bi se do jezera i provodio sate posmatrajuci ga, jer mu se cinilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjasnjiv prizor, blag, koji bese njegov zivot.

Kahlil Gibran

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:

Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine

zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.

Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a

kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih

ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem

nastavljali.

Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku

pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi

meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak,

kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi:

Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u

utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si

korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom

koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?

Potom iscupah mocno stablo svoje duse.

Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo

i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu

sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih

stablo svoje duse na drugo mjesto.

Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam

nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.

Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i

u suzama slasti.

A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u

ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne

posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u

grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.

Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput

meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko

vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:

Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov

je plod suza , a istina je plod krvi!

Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u

polju daleko od staza vremena.

Cuti, srce moje, do jutra.

Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima

i tvoj dah nece da kusa”

L. N. Tolstoj - Vaskrsenje

" Stvar je u tome- razmišaljao je Nehljudov- što ovi ljudi priznaju za zakon ono što nije zakon, i ne priznaju za zakon ono što je večni, nepromenljivi, neodložni zakon koji je sam Bog ispisao u srcima ljudi. Zato se i dogdja da mi je teško sa ovim ljudima- razmišljao je Nehljudov- Ja ih se jednostavno bojim. I zaista su ti ljudi strašni. Strašniji od razbojnika. Razbojnik ipak može da se sažali- ovi pak ljudi ne mogu da se sažale:oni su osigurani os sažaljenja kao ovo kamenje od rastinja.Upravo zato su i strašni.Kažu da su strašni Pugačovi, Razini. Oni su hiljadu puta strašniji- nastavi on sa razmišljanjem- Ako bi se postavio psihološki zadatak: na koji način da se postigne da ljudi našeg vremena, hrušćani, humani, jednostavno dobri ljudi, vrše najstrašnije zločine ne osećajući da su krivi, onda je moguće samo jedno rešenje:potrebno je da baš bude ono što jeste, potrebno je da ti ljudi budu gubernatori,upravnici, oficiri, policajci, to jest da, prvo, budu uvereni da postoji takav posao koji se naziva državna služba, u kojem se može postupati sa ljudima kao sa stvarima, bez čovečnog, bratskog odnosa prema njima, a drugo, da ljudi budu toliko vezani za tu istu državnu službu, da odgovornost za posledice njihovog postupanja s ljudima ne pada ni na kog posebno. Izvan tih uslova u naše vreme nema mogućnosti da se vrše tako strašna dela koja sam upravo danas video. Stvar je u tome što ljudi misle da postoje situacije u kojima se prema čoveku može postupati bez ljubavi, a takvih situacija nema.

Sa stvarima se može postupati bez ljubavi,obarati drveće, praviti cigla,kovati gvožđe: ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svostvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života. "

R. M. Rilke - Pisma mladom pesniku

"Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve ! "

J.L.Borges - Čime Te Mogu Obavezati?

"Čime te mogu obavezati?

Nudim ti uske ulice, očajne sutone, mesečinu pomamnih predgrađa.

Nudim ti gorčinu čoveka koji je dugo posmatrao samotni mesec.

Nudim ti sve ono sadržajno što se u mojim knjigama možda nalazi, svaku srčanost ili sočnost mog života.

Nudim ti vernost čoveka koji nikada nije bio veran.

Nudim ti onu jezgru vlastitosti što sam je, na neki način, sačuvao – središnje srce koje se ne bavi rečima, nema posla sa snovima i nedirnuto je vremenom, veseljem ili nevoljama.

Nudim ti uspomenu na žutu ružu, viđenu u suton mnogo godina pre tvog rođenja.

Nudim ti objašnjenja o tebi, teorije o tebi, izvorne i iznenađujuće vesti o tebi.

Mogu ti dati svoju samoću, svoju tamu, glad svog srca; pokušavam te podmititi neizvesnošću, opasnošću, razočaranjem."

F. M. Dostojevski - Smeh - Proba Duše

"Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna."

E. M. Remark - Mrtvac Na Odsustvu

"Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime..."

Meša Selimović

"Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

"Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?"

Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš."

Alberto Moravija - Možda Baš Zato....

"Nikada se nije potpuno predavao svojim osećanjima, jer je uvek jedan deo, veći, čuvao za sebe, umanjujući svaku vrednost onim retkim trenucima nežnosti. Nikada on nije preda mnom sasvim otkrio svoju dušu. Uvek kada bih pomislila da mi je pošlo za rukom da prodrem do srži njegovog bića, on bi me odgurnuo ili nekom šalom ili pokretom. I tako bi ponovo izmakao mojoj pažnji. Zaista je bio savršeno nepostojan. Služila sam mu više kao objekat za eksperimentisanje, i možda sam ga baš zato tako pokorno i predano volela."

Ovidije - Ti, Koji Tražiš Kraj Ljubavi

"Želiš li se izlečiti od ljubavi, pre svega izbegavaj besposlicu. Ona te nagoni na ljubav; ona čuva ono što je učinila; ona je uzrok i hrana tom zabavnom zlu... Ti koji tražiš kraj ljubavi ( ljubav se pred poslom povlači), posla se lati, i bićeš siguran."

R. Tagore - Zoveš Li Me Ti To?

"...Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti, svirepa vladarko, moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv..."

Stendal - 8 dana

"Čovek sretne neku ženu i poražen je njenom ružnoćom. Uskoro, ako ona nema pretenzija, izraz njenog lica čini da on zaboravi nedostatke njenih crta; on nalazi da je ljupka. Zamišlja da bi je neko mogao voleti. Posle osam dana on ima neku nadu. Posle osam dana nada mu je oduzeta. Posle osam dana on je lud. "

Šarl Bodler - Provalija

"Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duha u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti. "

Tomas Man - Nemi Usamljenik

"Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno."

Čarls Bukovski - Ne Znam Pravu Reč

"Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo."

Alber Kami - Vaša Slava

"Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo... Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."

Antoni de Melo - Simfonija savrsene ljubavi

"Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikad ne prestaje da svira."

Antoni de Melo - Ljudi ne zive

"Ljudi ne žive. Većina nas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite. Međutim, ako neprestano štitite svoj život, vi ste mrtvi... Da li ste spremni da sve stavite na kocku?"

Ivo Andric - Znakovi pored puta

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.

Max Jacob - Sanja

Sanja traži žrtve svoje;
U zrcalu je odraz lika;
Mišljaste, da anđel to je,
A vaša je bila slika.

U bijegu svom Eleonora
Raspustila je duge kose,
Da vidjela ne bi zora,
Koga moje želje nose.

Na supruga možda mila
Da se misli nema kada;
Ljubavnik sam, imam krila,
Letjeti vas učim sada.

K vama se muza laži sklanja,
Vrh prstića vaših stavlja
Prezir, što ga pastir sanja,
Ponosniji i od kralja.

Bertolt Brecht - Sećenje na Mariju A.

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

Konstantinos Kavafis - Grad

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovdje mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.



Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvijek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susjedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvijek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.



Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovdje
uništio u cijelom si svijetu.