Karel Čapek - Poslednje stvari čoveka

''Poslednje stvari čoveka,'' rekao je gospodin Skšivanek i zbunjeno porumeneo. ''Ja bih vam nešto pričao, ali će vam možda to izgledati glupo.''

''Neće,'' uveravao ga je gospodin Tausig. ''Samo pričajte!''

''Ne znam otkud to,'' poče gospodin Skšivanek nesigurno. ''Naime, ja sam jednom hteo da se ubijem, pa kad je već gospodin Kukla pričao o rubu života i tu je čovek na rubu, kad čovek hoće da se ubije.''

''Bežite, molim vas,'' reče gospodin Karas, ''a zašto ste hteli to da uradite?''

''Iz razmaženosti,'' reče gospodin Skšivanek, crveneći još više. ''Ja sam, naime,... ja ne umem da podnosim bol. A u to vreme dobio sam upalu trokrakog živca doktori kažu da to može da bude jedna od najgorih bolesti što ih je ikad čovek ja ne znam.''

''To je istina,'' gunđao je doktor Vitasek. ''E ja vas onda žalim, čoveče. Vraća li vam se to?''

''Vraća,'' porumeneo je Skšivanek, ''ali sad više neću... Trebalo bi, naime, da vam pričam � ''

''Pa pričajte,'' podsticao ga je gospodin Doležal.

''Teško je sve to izraziti,'' branio se bojažljivo gospodin Skšivanek. ''Uopšte... samo onaj bol...''

''Čovek bi urlao kao zver,'' primeti doktor Vitasek.

''Da. A kad mi je bilo najgore... treće noći... stavio sam sebi brovning na noćni ormarić. Još svega jedan sat, mislio sam u sebi, i više neću izdržati. Zašto ja, zašto baš ja moram toliko da patim? Ja sam neprestano osećao da mi se time čini strašna nepravda. Zašto ja, zašto baš ja ''

''Trebalo je da pijete praškove,'' progunđa doktor Vitasek. ''Trigemin ili veramon, adalin, algokratin, migradon ''

''Pio sam ih,'' protestovao je Skšivanek. ''Popio sam ih ja, gospodine moj, toliko da... da su uopšte prestali delovati. Naime... praškovi su uspavali mene, ali nisu uspavali bolove, razumete li? Bol je ostao, ali to više nije bio moj bol, jer sam ja bio... tako omamljen da sam gubio svest o sebi. Nisam znao za sebe, ali sam znao za bol. I tako je počelo da mi se čini da je to bol nekoga drugoga. Ja sam tog drugog čuo... tako je tiho jaukao i zapomagao, a meni ga je bilo strašno žao... udarile su mi suze od žalosti. Osećao sam da bol raste Hriste Bože, govorio sam u sebi, kako taj čovek može sve to da izdrži! Možda... možda bi trebalo da ga ubijem, da se ne muči! Ali u taj čas sam se zgrozio... to, zaboga, ne može biti! Ja ne razumem: odjednom sam osećao tako čudno poštovanje prema njegovu životu, baš zato što tako beskrajno pati ''

Gospodin Skšivanek je zbunjeno trljao čelo. ''Ja ne znam kako da vam objasnim. Možda je to bila opijenost od onih praškova, ali sve je bilo tako beskrajno jasno... upravo me je zasenjivala sva ta svetlost. Imao sam viđenje da je onaj koji onako pati i stenje zapravo celo čovečanstvo... zapravo sam Čovek. A ja sam samo svedok toga stradanja... noćni čuvar kraj bolesničke postelje. Kad ne bih bio prisutan, mislio sam, taj bi bol bio uzaludan; bio bi kao kakvo veliko delo za koje niko ništa ne zna. Naime pre toga... dok je to bio moj bol... izgledao sam u svojim očima bedan kao crv... sitan. Ali sad... kad me je taj bol prerastao... osećao sam čak s užasom kako je život velik. Osećao sam da...'' Gospodinu Skšivaneku je izbio znoj od zbunjenosti. ''Nemojte da mi se smejete. Osećao sam da je taj bol... neka žrtva. I zato, razumete, zato je svaka religija... prinosila bol na oltar božji. Zato su bile krvave žrtve... i mučenici... i Bog na krstu. Ja sam razumeo da... da iz bola Čoveka proizilazi neki tajanstveni blagoslov. Zato moramo trpeti, da bi se život posvetio. Nijedna radost nije dosta jaka i velika... A ja sam osećao da ću, ako kako izbijem iz svega toga, u sebi poneti nešto kao svetinju.''

''A nosite li je?'' upitao je fratar Voves sa interesovanjem.

Gospodin Skšivanek sav pocrvene. ''A ne,'' reče brzo, ''pa to čovek ne može da zna. Ali od toga doba... je u meni neko poštovanje; sve mi izgleda važnije... svaka sitnica i svaki čovek, znate? Sve ima veliku vrednost. Kada gledam zalazak sunca, kažem u sebi: vredi da čovek pati pa da ovo vidi. Ili ljudi, njihovi poslovi, njihov običan život... sve ima vrednost bola a ja znam da je to strašna i neizreciva vrednost i ja verujem da ne postoji zlo i da ne postoji kazna. Postoji samo bol koji služi tome da... da život ima tako veliku vrednost '' Gospodin Skšivanek zastade, ne znajući kako da produži. ''Vi ste prema meni tako ljubazni,'' reče zagrcnuto i ganuto se useknu da bi sakrio svoje upaljene obraze.

Mika Allmighty - NOSAČ

I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama.


III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.