Lirski razgovor - Konstantin Galcinjski

-Reci kako me volis.

-Hocu.

-Reci.

-Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u sesiru.I volim te u zaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavas .I kad radis povijena. Volim te kad jaje lepo mutis. Volim te cak i kad kasiku ispustis.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od pocetka. I kad kosu svoju cesljem lepo delis.

I u opasnosti. I kad se veselis. Na moru. U gorama.U kaljacama. Bosu. Danas. Juce. I sutra.I danju i nocu.I u prolece kad dolaze nam laste.

-A leti kako me volis?

-Kao srz leta , zna se.

-A da li me volis u jesenje dane.

-Cak i onda kad gubis kisobrane.

-A kada se zimi posrebre prozori.

- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Pero Zubac - Ne bira se ljubav...

Ne bira se ljubav

kao ni smrt. Sve je u knjigama duboko pod morem zapisano. Jezikom neznanim nama, nebesnim pismenima. Niti se oduprijeti možeš niti preskočiti dan. Kao što ne možeš tuđi san usniti niti okom drugim vidjeti. Volio bih da nisi ti ona koju u ovom času volim.

Suzana Tamaro

Uzimali smo jedno drugom riječ iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dvije nedjelje.
U životu svakog čovjeka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se ojseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čežnje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe – jedan u deset tisuća, jedan u milijun, u deset milijuna?
Da, jedan u deset milijuna. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Poslije tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajući voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se već sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
Kada budeš doživjela prvi put ljubav, shvatit ćeš kako protivrječni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresiraju ne obraća pažnju na tebe.
U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primjećuju, svi imaju neku lijepu riječ za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekt prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, tijelo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvjetljavaju jedno drugo. Za kratko vrijeme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlači i druge, kao što medvjede privlači med.

love..

'Do you hear the snow against the window-panes, Kitty? How nice and soft it sounds! Just as if some one was kissing the window all over outside. I wonder if the snow loves the trees and the fields, that it kisses them so gently? And then it covers them up snug, you know with a white quilt and perhaps it says ''Go to sleep, darlings, till the summer comes again.'' And when they wake up in the summer, they dress themselves all in green, and dance about whenever the wind blows.''

"The day you stop dreaming, you're dead"

Something old and a wonderful 12 minute film. Enjoy.

La Tangente - Short Film from Vincent Vesco on Vimeo.

love

Splitscreen: A Love Story from JW Griffiths on Vimeo.

Jens Kristijan Grendal “Tišina u oktobru”

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih le?a, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskla?enost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku izme?u sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Most preko večnosti (R. Bah)

Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!

Orhan Pamuk - Sneg

„Šta ja radim na ovom svetu, pomislio je Ka. Kako su bedne ove pahulje kad ih se pogleda ovako izdaleka; kako je jadan moj život. Čovek živi, pa propada, pa nestane. Pomislio je kako jedan deo njega već ne postoji. Ali - jedan je postojao. Voleo je samog sebe; putanju kojom, poput pahulje, pada njegov život, promatrao je s ljubavlju i tugom. Njegov je otac imao jednu kolonjsku vodicu koju je koristio nakon brijanja; tog se setio. I još se - u tome mirisu - setio hladnih nogu svoje majke koje su vukle papuče po kuhinji dok bi pripremala doručak, pa jedne četke za kosu, ružičastog slatkog sirupa koji su mu davali kad bi se noću probudio gušeći se od kašlja, kašike u svojim ustima, svih malih stvari od kojih se sastoji život, njihova savršena jedinstva, pahuljice...”

Miroslav Mika Antić - Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Ništa nije postojano - Clive Barker

Ništa nikada ne počinje.

Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.

Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.

Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.

Ništa nije postojano.

Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

Molim te, poslušaj ono što ne kažem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.

Jer, nosim masku, hiljade maski,

maske koje se bojim skinuti,

a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,

ali ne daj se zavarati.

Za ime Božje, ne daj se zavarati.

Pretvaram se da sam siguran

da je sve med i mleko u meni

i oko mene

da mi je ime samouverenost,

a smirenost moja igra,

da je sve mirno i da sve kontrolišem

i da ne trebam nikog.

Ali, ne veruj mi.

Možda se čini da sam smiren,

ali moja smirenost je maska

uvek promenjiva i koja sakriva.

Ispod nje nema spokoja.

Ispod nje je zbrka, strah i samoća.

Ali, ja to sakrivam.

Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti

i da će me otkriti.

Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio

nonšalantno, sofisticirano pročelje,

da mi pomogne da se pretvaram,

da me zaštiti od pogleda koji zna.

Ali baš takav pogled je moje spasenje.

Moja jedina nada i ja to znam.

Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.

Ako sledi ljubav.

To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,

od zatvora što sam ga sam sagradio,

od prepreka što ih sam tako bolno podižem.

To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,

da uistinu nešto vredim.

Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.

Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,

da neće uslediti ljubav.

Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,

a tvoj bi me smeh ubio.

Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,

i da ćeš ti to videti i odbiti me.

Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja

sa sigurnim pročeljem izvana

i uplašenim detetom unutra.

Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,

a moj život postaje bojište.

Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.

Kažem ti sve, a zapravo ništa,

i ništa o onome što je sve,

i što plače u meni.

Zato kad sam u kolotečini,

neka te ne zavara to što govorim.

Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.

Što bih voleo da mogu reći,

što zbog opstanka moram reći,

ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,

Ne volim igrati veštačke, lažne igre,

želim prestati s igrama.

želim biti iskren i spontan te biti ja,

ali mi ti moraš pomoći.

Moraš pružiti ruku

čak i kada se čini da je to poslednje što želim.

Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.

Samo me ti možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,

svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,

moje srce dobije krila,

vrlo mala krila,

vrlo slaba krila,

ali krila!

Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.

Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,

kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe

ako tako izabereš.

Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,

samo ti možeš ukloniti moju masku,

samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,

i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,

ako tako odlučiš.

Molim te odluči. Ne mimoilazi me.

Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.

Što mi bliže priđeš

to naglije mogu uzvratiti.

To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,

ja sam često nerazuman.

Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.

Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,

i tu leži moja nada.

Molim te pokušaj pobediti zidove

čvrstom rukom

jer dete je vrlo osetljivo.

Ko sam, možda se pitaš?

Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.

Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš

i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Original(eng.) : Please Hear What I’m Not Saying

Beskrajnost / Besmrtnost

Kada pogledam u sebe, vidim da je kraj beskraja bio skriven u meni. (Muhammad Iqbal)

Beskonačno se nalazi u čovjeku kao ulje u sjemenu sezama, kao maslac u vrhnju, voda u rijeci, vatra u kresivu. (Shvetashvatara Upanishad, I, 15)

Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost. To se samo cjelina ne iskazuje u dijelovima, to se beskraj otkriva u granicama. (rabin Tagore, Sadhana, 48)

Besmrtnost je naše izgaranje bez kraja. (Muhammad Iqbal)

Besmrtne su samo mrtve stvari. (Tadeusz Kotarbiński)

Čovjek je smrtan, ali njegovo ime može postati – besmrtno. (Japanska narodna izreka)

Izaći iz granica naše senzibilnosti i naše mentalne predodžbe te postići beskrajnu slobodu, takvo je značenje besmrtnosti. (rabin Tagore)

Prvi preduvjet za besmrtnost je smrt. (Stanisław Jerzy Lec)

M.Pavić - Hazarski rečnik

Posadila sam ruže u tvoje čizme,

Iz tvoga šešira raste mi šeboj.

Dok te čekam, u svojoj jedinoj

I večitoj noći, po meni veju dani

Kao komadići pocepanog pisma.

Sastavljam ih i sričem slovo po slovo

Tvoje ljubavne reči.

Ali, pročitati malo šta mogu, jer

Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,

I uz tvoje pismo zapadne komadić -

Nekog drugog pisma,

Umeša se u moju noć neki tuđi dan,

I tuđe slovo.

Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani

Više neće biti potrebni.

I pitam se:

Da li će mi i tada pisati onaj drugi,

Ili će biti i dalje noć?"...

J.Steinbeck - Slatki četvrtak

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.

"Kakav je bio moj udio u velikoj utrci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

Numb

Numb from Thinklab on Vimeo.

jason aldean

i may never know your reasons why,

but someday i’m gonna see the good in your goodbye

Sigmund Freud

one day, in retrospect,

the years of struggle will strike you as the most beautiful.

Ni ti ni ja (K. Lorans)

- Ni ti ni ja (K. Lorans) - odlomak Unutrašnjost, mrak. Apartman, proslava. Galama, mnogo sveta. Ljudi piju, puše, pričaju ili plešu. Najpre vidimo njegovo lice, u groplanu, iz anfasa. To je prva slika: njegovo lice, lepo, kao nacrtano, muževno. Obrve su mu vrlo guste, vrlo tamne, nos mu je prav, usne pune, ten taman. Prisutni ljubitelji filmske umetnosti bi mogli pomisliti na Marčela Mastrojanija iz Lepog Antonija Maura Bolonjinija iz 1960. – ovo poređenje bi iz više razloga bilo osnovano, tim pre što su istih godina, obojici im je trideset šest, ukoliko zaboravimo da je glumac, na ovaj januarski dan 2003, mrtav već sedam godina od posledica raka pankreasa. Lagani travelling napred potiskuje na ivice kadra zadimljenu gomilu, nastavlja da se približava tom muškarcu koga nijednog trenutka niko ne zaklanja – svet statira u jednoj zvučnoj konfuziji. Zbunjuje nas njegov pogled zato što se pitamo u šta gleda. Budući da lice vidimo iz anfasa, bilo bi normalno da muškarac gleda u vas, gledaoca, svedoka, kamermana – ali ne možete u to da poverujete: dobro znate, u senci u kojoj se nalazite, da vas on ne vidi i da, uostaLom, onog trenutka kada vas ugleda, ne biste umeli da izazovete tako intenzivan pogled – ko ste vi da bi vas neko toliko želeo? U tom pogledu iznenađuje upravo to što je potpuno ispunjen, što je u potpunosti i misteriozno oduševljen nečim vama nevidljivim i, na neki način, nevidljivim i njemu samom: okrenut ka vama, on posmatra prazan prostor između sebe i vas, vaše senke. U njegovom vidokrugu, dakle, nema predmeta, to je pogled ispunjen nečim u šta gleda a što ne vidi, nekim predmetom koji ne postoji. Ali ipak ne, to je nemoguće: ono što ne postoji ne može udahnuti život takvom pogledu. Neka forma mora nužno da ga objasni, neka predivna slika mora da opravda njegovu ushićenost. I mada se kamera i dalje približava, groplan ništa ne hvata u tom zadivljenom oku, ništa do žute tačke neke udaljene lampe na komadu nameštaja – svetlosti bez koje bi scena ostala nevidljiva – ili, još mutnije, srebrnu svetlost ogledala okačenog na zid. Šta je iznenada ugledao u tom ogledalu, kakav odsjaj kome se nasmešio? Ne znamo. Ali to tako počinje, prkoseći svim zakonima optike, vi tako ulazite u sliku: niti kroz ključaonicu, niti kroz procep zavese koja se otvara, niti kroz teško razumljiv rukopis čije strane iznenada oživljavaju u bučnom okruženju jedne večeri, ne: ulazite iz zadnjeg plana, preko ogledala bez sjaja u kome se nejasno vidi i vaš pogled.

Toni Parson (Moja omiljena supruga)

Zeleo je onu zbog koje ce zaboraviti sve ostale. To je zeleo. To je oduvek zeleo.

Nadjes onu koja izbrise sve druge i to ti odmah resi sve probleme, resi ih tako st zaustavi svaku zudnju, jer kad pocnes da zudis, tome nema kraja dok ti srce ne stane, i onda nema mira ni spokoja ni istinske srece. Treba samo da nadjes onu zbog koje ces oslepeti za ostatak sveta. On je samo to zeleo, isto sto i svi ostali. Cinilo mu se da ne trazi previse.

* * *

Ako budem mogao da se vratim i budem blizu tebe, upravo to cu i uciniti, i bicu s tobom zauvek. Gde god da si. Bices velika, ali ja cu i dalje biti tu. Bicu sunce na tvom licu, i kisa na tvojim cipelama, i vetar u tvojoj kosi. bicu tu kad se probudis ujutru i kad uvece krenes na spavanje. I cuvacu te celu noc, i ti ces osetiti da ti se smesim i nikada neces biti sama jer cu ja biti uz tebe, zauvek.

Sweet Child

Sweet Child from Claudia Susana on Vimeo.

Rabindranath Tagore

Dan i noć mojim žilama struji ista rijeka života što igra i struji

u ritmu svijeta.

To je taj isti život što kroz zemski prah klija radošću u

bezbrojnim vlatima trave i što suklja u šumnim talasima lišća

i cvijeća.

To je taj isti život što se ljulja u oceanskoj kolijevci rođe­

nja i smrti, u plimi i oseci.

Osjećam da mi je udove uzvisio taj dodir svjetskog žića.

A ponos je moj u živom bilu vjekova što ovoga časa igra u

mojoj krvi.

Zar ne možeš dosegnuti veselost tog ritma? pa da se lju­

ljaš, nestaješ i rasprskavaš u vrtlogu te strahotne radosti?

Sve stvari jure naprijed, ne zaustavljaju se, ne osvrću se,

nema te sile koja ih može zadržati, one jure naprijed.

Ukorak s tim nemirnim brzacem glazbe, rasplesana sti­

žu godišnja doba i odlaze - boje, melodije, mirisi liju u vječ­

nim slapovima obilja radosti što se rasprskava, predaje i

umire svakoga trena.

Zohar

Odlika svetosti, odlika moći,

Odlika grozomornosti, odlika uzvišenosti,

Odlika drhtanja, odlika strepnje,

To je odlika plašta Zoharariela, Jahve,

Boga Izraela,

Okrunjenog na tronu slave ...

Oči nijednog bića ne mogu ga vidjeti,

Ni oči od krvi i mesa, ni oči slugu Njegovih.

A tko ga ugleda, samo pogledom okrzne,

Tomu jabučice očne vrtoglavo zakolutaju,

I vatra sune iz njih,

I tako ga užga da sagori

Stephen Spender

Neprestano mislim na one koji su bili istinski veliki.

Koji su se još od utrobe majčine sjećali povijesti duše

Kroz hodnike svjetlosti u kojima su ure Sunca,

Beskrajna i raspjevana. Čija je ljupka ambicija bila

Da im usne, još taknute ognjem,

Pričaju o Duhu, od glave do pete umotanom u ruho pjesme.

I koji su s proljetnih grana zgrtali

Želje što su im padale po tijelima poput latica.

Nadomak snijega, nadomak Sunca, u najvišim poljanama,

Gle, kako im imena slavi ustalasana trava

I konfeti bijelih oblaka

I šaptaji vjetra na nebu što osluškuje.

Imena onih koji su se za života borili za život,

koji su u srcu nosili središte ognja.

Rođeni od Sunca, kratko su putovali prema Suncu

I za sobom u zraku ostavili plamteći trag ispisan svojom slavom.

Poziv

Ne zanima me kako zarađuješ za život.

Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje

svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.

Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi,

zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.

Ne zanima me koji planeti su u opreci s tvojim Mjesecom.

Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje

otvorile ili si se skvrčio, zatvorio zbog straha od nove boli! Želim zna­

ti možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši

se da je zastreš ili umanjiš ili izliječiš.

Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš

li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do

vršaka prstiju,

ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zabo­

ravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.

Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao vjeran

sebi; možeš li podnijeti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.

Želim znati možeš li biti vjeran i stoga dostojan povjerenja.

Želim znati možeš li vidjeti Ljepotu čak i ako je nema svakoga dana,

i možeš li napajati svoj život Božjom prisutnošću.

Želim znati umiješ li živjeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati

na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mjesecu: »Da!«

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.

Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, iz­

mučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za

djecu.

Ne zanima me tko si, ni kako si došao ovamo.

Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti .

Ne zanima me gdje, ni što, ni s kim si učio.

Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo

u pustim trenucima.

Poziv, nadahnuto Sanjačem s planine Oriah,

indijanski poglavica, svibnja 1994.