M.Pavić - Hazarski rečnik

Posadila sam ruže u tvoje čizme,

Iz tvoga šešira raste mi šeboj.

Dok te čekam, u svojoj jedinoj

I večitoj noći, po meni veju dani

Kao komadići pocepanog pisma.

Sastavljam ih i sričem slovo po slovo

Tvoje ljubavne reči.

Ali, pročitati malo šta mogu, jer

Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,

I uz tvoje pismo zapadne komadić -

Nekog drugog pisma,

Umeša se u moju noć neki tuđi dan,

I tuđe slovo.

Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani

Više neće biti potrebni.

I pitam se:

Da li će mi i tada pisati onaj drugi,

Ili će biti i dalje noć?"...

J.Steinbeck - Slatki četvrtak

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.

"Kakav je bio moj udio u velikoj utrci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

Numb

Numb from Thinklab on Vimeo.

jason aldean

i may never know your reasons why,

but someday i’m gonna see the good in your goodbye

Sigmund Freud

one day, in retrospect,

the years of struggle will strike you as the most beautiful.

Ni ti ni ja (K. Lorans)

- Ni ti ni ja (K. Lorans) - odlomak Unutrašnjost, mrak. Apartman, proslava. Galama, mnogo sveta. Ljudi piju, puše, pričaju ili plešu. Najpre vidimo njegovo lice, u groplanu, iz anfasa. To je prva slika: njegovo lice, lepo, kao nacrtano, muževno. Obrve su mu vrlo guste, vrlo tamne, nos mu je prav, usne pune, ten taman. Prisutni ljubitelji filmske umetnosti bi mogli pomisliti na Marčela Mastrojanija iz Lepog Antonija Maura Bolonjinija iz 1960. – ovo poređenje bi iz više razloga bilo osnovano, tim pre što su istih godina, obojici im je trideset šest, ukoliko zaboravimo da je glumac, na ovaj januarski dan 2003, mrtav već sedam godina od posledica raka pankreasa. Lagani travelling napred potiskuje na ivice kadra zadimljenu gomilu, nastavlja da se približava tom muškarcu koga nijednog trenutka niko ne zaklanja – svet statira u jednoj zvučnoj konfuziji. Zbunjuje nas njegov pogled zato što se pitamo u šta gleda. Budući da lice vidimo iz anfasa, bilo bi normalno da muškarac gleda u vas, gledaoca, svedoka, kamermana – ali ne možete u to da poverujete: dobro znate, u senci u kojoj se nalazite, da vas on ne vidi i da, uostaLom, onog trenutka kada vas ugleda, ne biste umeli da izazovete tako intenzivan pogled – ko ste vi da bi vas neko toliko želeo? U tom pogledu iznenađuje upravo to što je potpuno ispunjen, što je u potpunosti i misteriozno oduševljen nečim vama nevidljivim i, na neki način, nevidljivim i njemu samom: okrenut ka vama, on posmatra prazan prostor između sebe i vas, vaše senke. U njegovom vidokrugu, dakle, nema predmeta, to je pogled ispunjen nečim u šta gleda a što ne vidi, nekim predmetom koji ne postoji. Ali ipak ne, to je nemoguće: ono što ne postoji ne može udahnuti život takvom pogledu. Neka forma mora nužno da ga objasni, neka predivna slika mora da opravda njegovu ushićenost. I mada se kamera i dalje približava, groplan ništa ne hvata u tom zadivljenom oku, ništa do žute tačke neke udaljene lampe na komadu nameštaja – svetlosti bez koje bi scena ostala nevidljiva – ili, još mutnije, srebrnu svetlost ogledala okačenog na zid. Šta je iznenada ugledao u tom ogledalu, kakav odsjaj kome se nasmešio? Ne znamo. Ali to tako počinje, prkoseći svim zakonima optike, vi tako ulazite u sliku: niti kroz ključaonicu, niti kroz procep zavese koja se otvara, niti kroz teško razumljiv rukopis čije strane iznenada oživljavaju u bučnom okruženju jedne večeri, ne: ulazite iz zadnjeg plana, preko ogledala bez sjaja u kome se nejasno vidi i vaš pogled.