"...Ali se desi da mali princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, najzad pronađe neki put. A svi putevi vode ka ljudima.
-Dobar dan, reče on.
Bio je to vrt pun rascvetalih ruža.
-Dobar dan, odgovoriše ruže.
Mali princ ih pogleda. Sve su ličile na njegovu ružu.
-Ko ste vi? upita on zaprepašćen.
-Mi smo ruže, rekoše one.
-Oh! reče Mali Princ.
Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža mu je pričala da je ona jedistveni primerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih!
”Ona bi bila vrlo uvređena kad bi to videla, pomisli on, strašno bi se zakašljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smešna. I ja bih bio prinuđen da je negujem, jer bi inače, da bi i mene ponizila, stvarno pristala da umre.”
Zatim pomisli opet: “Verovao sam da sam bogat što imam jedinstven cvet, a u stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od kojih je jedan možda zauvek ugašen; sve to ne čini me baš tako velikim princom...” I on leže na travu i gorko zaplaka.
II. Deo
"...Tako Mali Princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka približi:
-Ah! reče lisica... Plakaću.
-Sama si kriva, reče Mali Princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, reče lisica.
-Ali ti ćeš plakati, reče Mali Princ.
-Naravno, reče lisica.
-Znači, time ništa ne dobijaš!
-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
-Vi uopšte ne licite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to tvoja ruža.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, reče joj on.
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
-Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
-Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče Mali Princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.
-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi Mali Princ da bi zapamtio."
Нема коментара:
Постави коментар