Sen Dzon Pers

"...Ljubavi, ljubavi, ti koji iznosiš krik mog rođenja, koliko je more Ljubavnici kad krene!
Na svim obalama obrano vino, blgodat pene u svakom telu, i pesma mehurja na pesku..
Slava, slava Bodrosti božanskoj!


Ti, čovek požudni, me svlačiš: gospodar mirniji no na palubi svojoj gospodar lađe.
I dok se toliko razgrne platna, i svaka žena se primljena nađe. Širi se Leto, život mu s mora.
A srce moje ženu ti širi svežiju od vode zelene: seme i sok slasti, kiselinu s mlekom pomešanu,
i jod i zlato, a i ukus bakra i načelo mu gorčine - čitavo more nosim u sebi kao u materinskoj urni ...

I po žalu mi tela opružen čovek kog rodilo je more. Nek lice osveži svoje u samom izvoru pod peskom;
i na gumnu mom se obraduje, kao bog u paprat tetoviran... Ljubavi moja, jesi li žedan?
Na usnama tvojim žena sam novija od žeđi. A lice mi međ rukama tvojim kao u svežim rukama brodoloma.
ah! nek ti je ono u toploj noći svežina badema i ukus zore, i prvo saznanje ploda u tuđinskoj obali voda.

Sanjala sam, u drugo veče, ostrvlje od sna zelenije... A moreplovci na obalu silaze u traganju za
plavom vodom; i vide oni - oseka je - od sjajnog peska postelju udešenu: granato more tu ostavlja,
kad se zaglibi, čiste otiske mrežaste svoje, kao grdne palme pogubljene, grdne devojke zanesene što ih
u suzama ono krije u pregače njihove i u vitice im raspletene.

I to su predstave sna. Ali ti, čovek uspravna čela, što u stvarnosti sna počivaš,
odista punim ustima piješ i punski soj ozid znaš: meso nara i srce kaktusa, smokvu Afrike i plod Azije..
Plodovi žene, o ljubavi moja, više su no li plodovi mora: od mene, ni lažne ni ukrašene,
primi zalogu Leta s mora..."