Bertolt Brecht - Sećenje na Mariju A.

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.